Razmislite malo o tome kako bi izgledali vaši obroci da nema pomfrita, pečenog krompira, pirea, i ostalih jela od krompira koja su uobičajeni deo naših trpeza svaki dan.
Realno, pljeskavica koju kupujemo na ćošku nije “to to” bez pomfrita.
Mnogi ljudi i ne znaju da ovo povrće zapravo potiče iz Južne Amerike, i da uživamo u njemu tek nekoliko vekova ovde u Evropi. Ljudi se često pitaju ko je doneo krompir u Srbiju i kako je to promenilo našu ishranu.
Zapravo, trebalo je dosta vremena dok krompir ne postane tipična hrana u Srbiji. Zanimljivo je to da su prvi pokušaji prošli neslavno. Narod je odbijao krompir uz izgovor da je otrovan. Neki su ga čak nazivali i “Katolička podvala”, misleći da se radi o zaveri zapada nad tada i dalje vazalnom Srbijom.
Ko je doneo krompir u Srbiju?
Dositej Obradović, poznati srpski prosvetitelj i reformator, je prva osoba koja je donela krompir u Srbiju.
On je doneo krompir iz Evrope, gde je već bio poznat, ali nije bilo lako ubediti Srbe da prihvate ovu novu biljku.
Da bi ubedio ljude da ova biljka nije otrovna, Dositej je pribegao neobičnoj, ali efikasnoj strategiji. Na jednom okupljanju pred uglednim ljudima, pred svima je pojeo bareni krompir.
Tako je konačno uspeo da ubedi viđenije ljude da prestanu da vode kampanje protiv krompira.
Ali teži deo je tek predstojao – ubediti ostatak Srba da se ne radi o nekakvoj zaveri već da je kromir zapravo korisna biljka koja bi pomogla mnogim porodicama u tada jako siromašnoj zemlji koja je inače oskudevala sa hranom.
Nakon uspešnog ubeđivanja Karađorđa i ostalih velikaša, Dositej im je dao vreću krompira i objasnio kako se sadi.
Sve ovo se odigralo 1806, u vreme Prvog Srpskog Ustanka.
Reakcija Srba na krompir
Dve godine nakon Dositejeve performanse sa kuvanim krompirom, domaći proizvođači iz Beogradskog Pašaluka su uspeli da uzgoje dovoljno krompira da bi počeli da ga dele za masovni uzgoj.
Ali tu nastaju novi problemi. Iako su obrazovaniji ljudi odavno prihvatili ovu biljku, većinsko stanovništvo i crkva su ga kategorično odbijali. Mnogi su ga nazivali “Đavoljsko Seme”.
To je išlo do tih granica da je Krađorđe morao da izda zvaničnu kaznu za svakoga ko ne uzme krompir i njegovo seme.
Kazna je bila javno bičevanje sa 10 udaraca.
I ako mislite da je ovo dovelo do rezultata, varate se. Narod je i dalje odbijao i nastavio sa pričom o “Katoličkoj podvali”.
To je Karađorđu bio znak da mora uvesti jos strožije mere, tako da je umesto kažnjavanja običnog stanovištva, rešio da kazni sve one obor knezove čiji seljaci nisu hteli da posade krompir.
Uticaj crkve
U početku je crkva bila glavni zagovornik priče da je krompir deo nekakve zavere. Dugo je trajalo ubeđivanje tadašnje vlasti i sveštenstva da bi se ova biljka konačno ustalila među Srbima.
Na kraju je opet imala presudnu ulogu. Naime, sveštenstvo je podelilo priču o Svetom Savi i Đavolu da bi nekako ubedili ljude da prestanu verovati u priču o “Đavoljem semenu”.
Priča ide ovako:
Umoli đavo Svetog Savu da ugovor načine i da posiju krompir, pa onda što je u zemlji to neka bude Svetoga Save, a što je na zemlji to da njemu ostane. Tako i učine. Posiju krompire, krompiri izniknu, ukaže se najpre čimina (busen), potom cvijet i za njim i bobe. Videći ovo, đavo stane prkositi Svetom Savi. No kad bude u jesen, onda čimina opadne i istrune, a Sveti Sava povadi krompire pa u trap. Nadimaše se đavo da pukne od zla videći ovako sebe prevarena i kajaše se što je sa popom posla imao.
I tako je izgledao put od egzotične i “zle” biljke do neizostavnog dela naše kuhinje danas.
Zanimljivo je i to da i dalje delimo neke osobine sa precima od pre 2 veka, a to je dobro poznati Srpski inat i otpor prema promenama.
